Miljama blizu

Miljama blizu

Sa osmehom se prisećam tog majskog jutra, koje je, čini mi se, svanulo brže nego ijedno prethodno. U širokim holovima beogradskog aerodroma jedva su se stisle najrazličitije emocije. Sreća, neizvesnost, nestrpljivost, osmesi, suze, maleni strah od nepoznatog, pomnoženi sa kilometrima udaljenosti.

Za takvo mesto, deluje kao da je reč o sasvim uobičajenoj situaciji. Ipak, tu masu studenata spajala je ista želja, doživljena na različite načine.

Iako jedni drugima nepoznati, mi koji idemo u istom smeru, razmenjivali smo poglede u letu, pronalazeći neko čudno razumevanje, a nismo govorili.

Bio je to jezik entuzijazma, želje i volje za nečim novim, avanture koju smo, uz pritajeni strah, željno iščekivali. Uz čvrsti zagrljaj onih koji su nas pratili, mi koji idemo u istom smeru, krenuli smo da dosanjamo taj čuveni američki san.

S prvim koracima u nešto sasvim novo, dotad nedoživljeno, osećala sam neopisivu ispunjenost. Svaki trenutak bio je nit doživljaja koji, uz sav trud, nikada neću moći da verbalizujem u veličini koju je dostigao. Spoznavši sopstvene mogućnosti u situacijama koje do skoro nismo ni mogli zamisliti, suočeni sa obavezama, odgovornošću, osamostaljeni, sa novim idejama, većim ambicijama i jačom voljom, proširili smo granice mogućeg.

U te okvire mogućeg staje jedan, ispostaviće se, bitan element koji svemu daje poseban značaj, element bez kojeg bi ovo bila samo jedna od brojnih priča o iskustvu doživljenom “preko bare”.

Rekla bih, nakon svega, da je za sve doživljeno bila najpotrebnija jaka volja, volja kojom je doneta odluka da se uopšte i upustim u sve to.

Ipak, za nekoga ko mi je bio sasvim blizu, bilo je potrebno i preći par hiljada kilometara da bi postao još bliži. U ulici koju sam napustila onog majskog jutra, živi neko koga nisam poznavala, a postao je deo priče koju bi neki nazvali filmskom. I zaista, nikada se ranije nismo sreli, a živimo u istoj ulici, razdvojeni samo jednim adresnim brojem. Ulica je sasvim mala, skrivena od dorćolske gužve, jedna od onih ulica u kojoj se svi, reklo bi se, poznaju.

I kao što mi je, dok sam pila kafu na ulicama Njujorka ili svakodnevno prolazila pored Bele kuće na putu do posla, bilo nestvarno da živim neki trenutak o kome sam do skoro maštala ili ga čak nisam ni mogla zamisliti, tako mi je bilo nestvarno da ću nekoga ko živi u mojoj ulici upoznati na drugom kraju sveta i da će sva ta nestvarnost kulminirati u trenutku kada sam se u njega zaljubila.

Moguće je, konačno shvatam. Svi mi koji smo tamo bili, znamo da je bilo i suza i smeha, radosti, slabosti, oduševljenja,nedostajanja… Iskustvo, jednostavno, čine i dobre i loše stvari, događaji, ljudi. Ja sam u njemu imala podršku kada mi je bilo teško, radost, savet, zagrljaj…

Neko bi ovo nazvao sudbinom, neki bi rekli da je slučajnost. Ne znam. Ali znam da se, onog trenutka kada se usudiš da iskoračiš iz kalupa svakodnevice, granice mogućeg otvaraju za nova iskustva, poznanstva, nove doživljaje, i… ljubavi.

Kraj septembra je, nama koji se vraćamo u istom smeru, došao brže nego što smo i mogli da zamislimo. Žurno smo vukli kofere pune uspomena, padajući u zagrljaj onima čije je odsustvo jedini nedostatak sve lepote koju smo proživeli.

Vratili smo se u istu ulicu. I danas se sa osmehom zajedno prisećamo svega. Više se ne pitam zašto se ranije nismo sreli. Bilo je previše jednostavno. A naučili smo da možemo više od toga. I da mogu da vratim vreme, ne bih pažljivije gledala dok koračam kroz svoju ulicu na putu do prodavnice. Ja verujem da se najlepše stvari dešavaju onda kada ih najmanje očekujemo.

Tekst napisala i ulepšala nam sve ove godine od kada sajt postoji: Katarina Kolašinac

Feb 14, 2017