Mi koji ostajemo…

Mi koji ostajemo…

Uskoro će dve godine od kada je meni neki mnogo drag i bitan, ostao u  Americi ili kako često volimo da je nazovemo:  “Obećana zemlja”. 

Kao da je juče bilo kada smo zajedno pričali o njegovom odlasku. Na početku sam mislila da se šali, da će ga ideja o odlasku u Ameriku proći, ali ipak nije bilo tako. Jos mi je tada rekao da će mozda ostati, da se neće vratiti. Na prvi mah nisam mu poverovala. Ubrzo nakon nalaženja posla, viziranja spakovao je svoje stvari i otišao.

Na aerodrumu dok smo se pozdravljali i kada nisam bila sigurna da li je to poslednji zagrljaj, obecala sam mu da cu doći naredne godine (u slučaju da on ostane tamo). Svi vi koji ste pratili vama bitnu osobu tako daleko znate kako je kada je grlite i zelite da zapamtite što bolje možete taj trenutak, topline, stisak i osmeh. Najteže je nama koji ostajemo i čekamo, nama vreme sporo prolazi, a nedostajanje nam postane svakodnevnica. Nakon par meseci on je zaista odlucio da ostane, svi smo ga podržali, i prijatelji i porodica. Veoma njemu bitna stvar, a verujem i svima jeste velika podrška prijatelja i porodice kada želimo da oživimo neki naš san. Daleko od toga da je lako, ali progutamo knedlu u grlu jer je podrška nesto sto puno znaci u tako važnim životnim odlukama.

Dok se moj prijatelj snalazio tamo daleko za neko bolje sutra, mi koji smo ostali ovde vodili smo uobičajene zivot. Završavali smo fakultete, izlazili, družili se, i tako su nam dani i meseci prolazili. Moj prijatelj je neko ko je nekako spajao celo naše društvo i nekako  nakon što je on otišao i ostao tamo vreme je učinilo svoje. Kao društvo smo svi izabrali svoje puteve koji su nas razdvajali.

Jedan deo društva je pravio planove kako da ode u “obećanu zemlju”. Ostala sam dosledna svog obećanja. Prijavila sam se na program i radovala se svakom koraku koji me je delio da ga opet vidim i zagrlim. Moj prijatelj koji je ostao tamo mi je mnogo pomogao kako bih i ja otisla. Dosta je pričao sa mnom o tome kako je lepo iskustvo, veliki test u životu i da će sve biti u redu. Pored priče, razgovora i saveta on je neko ko mi je puno pomogao i finansijski jer kao što znamo program nije jeftina investicija. Ponekad pomislim da nije bilo njega ja verovatno mi nikad ne bi ni palo na pamet da poželim da odem tamo i ne bih ni otisla. Nekako nas je svojom odlukom da ostane sve prodrmao iz naše zone komfora, ustaljenog života i jednostavnih ciljeva. Radovala sam se odlasku, a najviše sam se radovala sto ću videti svog najboljeg prijatelja posle toliko vremena.

Ja nisam osoba koja je imala dovoljno hrabrosti da ostane, ali sam osoba koja je zahvalna na najboljem iskustvu u životu. Bilo je i teških trenutaka, ali mnogo vise onih lepih. Ljude koje sam upoznala, najboljeg prijatelja koga sam videla, iskustvo koje sam dobila u životu se ne mogu meriti ni sa čim. Ali ja sam se vratila, nastavila da gradim sebe i svoj život u svojoj zemlji. Moj najbolji prijatelj je ostao tamo, da gradi svoju budućnost daleko od svoje porodice, prijatelja i svoje zemlje.

Često čujem komentare blago njemu tamo, bas ga briga, ali ne znaju da i ovde vreme prolazi. Koliko je teško propuštati sve što vreme donosi. Dolaze svadbe, krštenja, slave, druženja, a on nije tu. Vratiće se znam jednog dana, i nadoknaditi sve sto može, biće tada ponosan na sebe, bas kao sto su sada njegovi najbliži ponosni na njega.

Potrudila sam se da zapamtim zagrljaj kada sam ja odlazila iz “obećane zemlje”, toplinu, stisak jer ne znam kada i gde ću opet sresti mog najboljeg prijatelja.

Priredila: Aleksandra Delić 

Jan 28, 2017