KAKO JE IZGLEDAO MOJ PRVI ODLAZAK U AMERIKU

KAKO JE IZGLEDAO MOJ PRVI ODLAZAK U AMERIKU

Dragi naši, prenosimo vam priču sa bloga koji uređuje Stefan Dimitrijević i na kojem piše o svom iskustvu koje je stekao radeći i putujući čak tri sezone u Americi. Pročitajte:

Dok kapetan pozdravlja putnike, koji se još nisu smestili na svojim sedištima iako su ušli još pre pola sata i stjuardese pokušavaju da ih smeste, ja sedim i sa nestrpljenjem iščekujem da avion poleti, i tako započne avantura u trajanju od 5 meseci zvana „Work and Travel“. Dok neka baka, obučena u crni hidžab, vadi ručni prtljag iz gornje komore i prilikom spuštanja na pod udara me u glavu, ja se oduševljavam tabletima ugrađenim u sedištima i izborom filmova i serija na njima. Pogotovu (lepše zvuči pogotovo, ali može i jedno i drugo) kada ugledam da imaju sva tri dela Dark Night-a. Baka u hidžabu, uprkos molbi stjuardese da sačeka da avion poleti, otvara prtljag i traži nekakve stvari. U isto vreme, dva reda ispred mene dete od oko 3 godine ne prestaje da plače otkako su ušli u avion. Pored mene sedi neki Indus koji je već popio par viskija, i bocka stjuardesu za suknjicu da mu donese još jedan. Skrećem pogled sa cele te džungle koja se odvija unutar ovog ogromnog čudovišta od aviona i razmišljam kako to nije ništa u odnosu na ono što sam prošao do sada. A kako je to bilo pre nego što sam ušao u ovaj avion.

Vratimo se 10 sati unazad.

Ustali smo rano ujutru, moja porodica i ja, kako bi ispratili mene u Ameriku. Bila je to velika stvar. Pokušavao sam da ne izgledam uplašeno pred njima, ali zapravo, bio sam. Mnogo. Ipak, činilo mi se kao da prevelika želja za odlaskom u Ameriku, to jest ushićenje zbog konačnog odlaska, je preovladavalo. Kako mi nismo iz Beograda, morali smo da ustanemo dosta ranije, oko 4 ujutru, da bi stigli na let iz Beograda do Istanbula. Izašli smo kolima mog oca na autoput E-75, i uputili se ka Beogradu. Moji roditelji, kao verovatno svaki, su me konstantno ispitivali da li sam nešto zaboravio.

 „Nisam ništa zaboravio! Ne smarajte!“ Ne znam zašto uvek misle da ću nešto da zaboravim. Smatraju me skroz za apsolutnog idiota.

„Samo proveravamo, sine. Ne moraš da se strecaš. Na kraju, bitno je važne stvari da si poneo: mobilni, lap top, taj DS formular, novac….pasoš.“ Kada sam čuo pasoš iz usta moga oca, tako su mi se raširile oči i imao sam osećaj da sam se skroz razbudio.

„Pasoš!“ Ponovio sam raširenih očiju dok je autoput ispred mene izgledao kao da će mi ući u glavu, i da se sve oko mene povećava. Počeo sam panično da preturam po džepovima, ali nigde ga nije bilo. U glavi mi je bio pasoš koji stoji na mom radnom stolu u spavaćoj sobi.

„Da l’ je moguće da si pasoš zaboravio.“

Taman sam hteo da predložim da stanemo da pogledam da nije u torbi od lap topa, kad sam se setio. Stavio sam ga u adidas torbici koju sam kupio posebno za tu priliku, i koju sam nosio oko ramena. Retko nosim te torbice, ali za ovu priliku su mi izgledale skroz praktično.

Nakon što smo svi doživeli šok na par sekundi, nismo nešto naročito pričali do aerodroma. Stigli smo na aerodrom Nikola Tesla. Ja sam odmah otišao da se čekiram. Imao sam jedan XL kofer. Ljupka dama koja je čekirala kofere, rekla mi je da je kofer pretežak.

„Vaš kofer je težak 33 kila. Dozvoljena masa po koferu je 24.“

„Aha.“ Grizo sam usne dok nisam smislio šta da kažem. Pogledao sam pozadi u roditelje, i tačno znao da će mi prigovarati što nisam mislio o težini i što sada moramo da kupimo nov kofer. „Zar ne može ništa da se uradi?“

„Ne žao mi je.“ Rekla mi je širokim osmehom kao da se kandiduje za Mis sveta, i kao da ja nisam u problemu. „Vi možete imati dva kofera po letu, svaki po 22kg. Ali ne možete imati jedan koji teži 33kg.“

„Ali… Zar to nije isto?“ Upitao sam kroz kez, pokušavajući da ispadnem šarmantan, a ne da pametujem.

„Pa i nije baš.“ Rekla mi je spustivši glavu. „Sačekajte sekund. Pitaću predstavnika.“ Nakon što je popričala sa osobom iz kompanije Turkiš Airlajns, vratila se sa osmehom na licu.

„Odobreno vam je. Ovo je vaša boarding karta.“ Sreća po mene pa Turkiš Airlajns dozvoljava dva kofera na međuokeanskim letovima.

Seo sam sa mojima na kafu. Nakon pola sata bilo je vreme da pređem granicu. Pozdravio sam se sa njima, i rekao da ću im se javiti čim stignem. Oni su mi pričali da se pazim, da pazim na stvari, da ne izgubim nešto, i sve slične gluposti koje pričaju roditelji, a koje se obično ostvare. Prevrtao sam očima sve vreme, i rekao da ne smaraju. Kada su emocije eskalirale, krenuo sam ka ulazu jer nisam jedan od onih koji voli takve stvari.

„Sine!“ Okrenuo sam se, misleći da hoće još jednom da mi mahnu ili da me zagrle. Moj otac je držao torbu od lap topa visoko u vazduh. „Zaboravio si lap top.“

„Aa da.“ Uzeo sam torbu kao da se ništa nije desilo, a sad su oni bili ti koji su prevrtali očima.

Dok sam odlazio mahao sam im, i oni su mahali meni. Mahali smo jedni drugima sve dok više nismo mogli da se vidimo. Sa torbom za lap top na jednom ramenu, i adidas torbicom na drugom, krenuo sam ka svom izlazu. Uskoro sam se ukrcao u avion, i tek tako bio na putu ka Istanbulu.

Dva sata kasnije sleteli smo na aerodrom Ataturk u Istanbulu. Obzirom da sam morao opet da čekiram kartu, pošao da nađem šalter za čekiranje. Iz aviona sam prošao kroz tunel, koji je i dalje nekako bio miran i tih. Međutim, kako sam se približavao izlazu iz tunela gužva je bila sve veća, a buka sve jača. Kada sam izašao iz tunela osećao sam se kao da sam ušao u džunglu. Zilion ljudi se kretalo oko mene. Uglavnom su bili muslimani. Ljudi u njihovim crnim odorama. Sedeli su na podu, ili gde već stignu. Njihova deca su bila vrlo nemirna i glasna. Neki su spavali na klupi, neki trčali negde, neki su bili bosi… Aerodrom je ogroman, i vrlo komplikovan. Očigledno je da je građen odavno, i da su se neki terminali i izlazi naknadno dodavali, pa su svi nekako izmešani. Ako vam putokaz pokaže da su izlazi od broja 1 do 45 pravo niz hodnik, očekivali bi da je na kraju tog hodnika izlaz od 46 pa na gore. Međutim, nije. Nego je izlaz od, na primer 85 pa na gore. Opšta konfuzija konfuzije. Internet nije bio besplatan, već je morao da se plati na jednoj blagajni na kojoj je red bio veći nego kada izađe novi Iphone.

Sreća, ja sam  jedan od onih opravnih ljudi koji mogu da se snađu u takvim situacijama. Brzo sam našao šalter za čekiranje i stao u red. Nagnuo sam se i video da ima par ljudi oko mene. „Super, ovo će ići brzo.“ Pomislio sam. Pored mene je bila traka, preko trake gledao sam u Indusa koji je pio viski iz manjih flašica. On je gledao u suprotnom pravcu od mene. Pored njega je bila baka u crnom hidžabu, koja je sa sobom imala ručni prtljag. Njih dvoje je takođe razdvajala traka, i ona je gledala u suprotnom pravcu od Indusa. Takav „cik-cak“ je bio nekoliko redova desno od mene. Par redova napred čula se neka beba kako plače bez prestanka. Baka sa prtljagom se pomerila mesto napred, zatim Indus, a onda i ja. Opet sam se nagnuo, i shvatio da red ide u obliku zmije, preko Indusa, pa bake sa prtljazima do bebe u kolicima koja i dalje plače. Opet sam imao osećaj da se cela prostorija skuplja u mojim očima.

„Ali dobro.“ Razmišljao sam. „Imam dva i po sata između letova. To je sasvim dovoljno. Mada… let iz Beograda je kasnio 15 minuta…. I, hm, morali smo da kružimo na kratko oko aerodroma u Istanbulu, ne znam zašto, isto oko 15 minuta… Pa dok sam došao do ovde. Što znači da imam još oko sat i po vremena do poletanja. Hm.“ Uhvatio sam se za bradu i podigao jednu obrvu. „Pa to je sasvim dovoljno.“

Nekih dvadeset minuta kasnije, našao sam se na mestu gde je bio Indus. Pokušao sam da ostanem miran i staložen. Da ne brinem. Baka u crnom hidžabu je upravo završila čekiranje i stala je pored kako bi otvorila ručni prtljag da uzme nešto iz njega. Pogledao sam na sat.

„Opusti se.“ Rekao sam sam sebi. „Ima još sat i 10 minuta do poletanja.“

Još dvadesetak minuta kasnije i našao sam se na mestu na kom je kada sam stao u redu bila baka u crnom hidžabu. Ruke su mi bila prekrštene i cupkao sam stopalima. Tada se sa zvučnika čulo obaveštenje:

„Izlaz za let 354, Turkiš Airlajns, Od Istanbula do Nju Jorka je otvoren.“

“Sasvim je u redu.” Razmišljao sam. “Završavam za desetak minuta, i taman stižem da samo uđem u avion. Nema guranja, nema ništa.”

Međutim, dvadesetak minuta kasnije još sam bio u redu. Doduše, ja sam bio sledeći. Nisam bio siguran zašto je za ovoliki red bio otvoren samo jedan šalter. Gospođa ispred mene je završila i ja sam došao napokon stao da čekiram kartu. Na šalteru je bio neki gospodin sa strašno gustim brkovima i obrvama. Pričali smo na engleskom, mada je njegov engleski bio strašno slab. Tražio mi je pasoš i pitao zašto putujem u Ameriku.

“Idem na program Work and Travel.”

“Ugovor o poslu.” Ponovio mi je nekoliko puta pre nego sam ga razumeo.

“Aha. Treba vam ugovor o poslu, naravno.”

“I DS formular.”

“Da, svakako.”

Sva dokumenta su se nalazila u torbi za lap top. Izvadio sam i dao mu dokumenta koja je tražio.

“Da li ste sami pakovali kofer?” Opet je nekoliko puta morao da mi ponovi.

“Da, jesam.” Odgovorio sam ja iznenađeno.

“U redu. Vaš izlaz je 185. Srećan put.”

Izašao sam iz reda sa osmehom na licu. Potom sam pogledao na sat, i skontao sam imam manje od pola sata da se ukrcam na avion.

“Ok. Imam vremena. Samo smireno. Idemo da nađemo taj gejt….” Pogledao sam na bording kartu. “…gejt 185.”

Međutim, gejt ili izlaz 185 nije bilo lako naći. Ušao sam prvo u jedan hodnik gde su bili izlazi od 40 do 90. Očekivao sam da će se na kraju hodnika brojevi nastaviti, ali nisu. Vratio sam se nazad. Potom sam, ubrzanim korakom ušao u hodnik pored gde bi trebalo da su bili izlazi od 120 do 160.

“Gde li su izlazi od 90 do 120?” Pitao sam se. “Skoncetriši se. Treba nam izlaz 185”

Očigledno je bilo da sam počeo da pričam sam sa sobom. Nadao sam se da će na kraju tog hodnika biti nastavak za moj izlaz. Međutim nije bio. Vraćao sam se trčećim korakom, i odlučio da pitam nekog kako da stignem do mog izlaza. Ipak, imam još svega dvadesetak minuta. Ali bilo kakav info desk nije bio u blizini. Video sam neku osobu u uniformi, i pokušao nju da pitam, ali ona nije znala engleski. U tom momentu sam već počeo da se brinem. Okretao sam se oko svoje ose, u okeanu onih silnih ljudi koji su bili tu, osećajući se bespomoćno. Tada je  moj pogled uhvatio pokretne stepenice i iznad njih je pisalo: Izlaz 185.

“Haha.. Eno ga.” Pomislih.

Pola sata nakon toga baka je napokon sela na svoje mesto. Morala je, avion je trebao da poleti. Osetio sam ubrzanje aviona, i tek tako našli smo se u vazduhu. Uključio sam The dark night, i uputio se u jedanaestočasovni put do Njujorka.

TEKST U CELOSTI MOŽETE PROČITATI NA STEFANOVOM BLOGU WORK AND TRAVEL EXPERIENCE

May 5, 2017