KAKO ŽIVE SRBI U AMERICI

Tekst autora Tanje Minić

 

“…Ovo pitanje mi je najčešće postavljeno pri svakom odlasku u Srbiju. Neki veruju da je život daleko bolji u Americi i nudi mnogo mogućnosti, drugi opet veruju da nema boljeg od svoje kuće i svog naroda, treći misle da ipak treba puno rada i truda krenuti sve ispočetka za neki normalan život, četvrti pak veruju da Američka ekonomska moć znatno opada i nije vredno investirati u takvu državu. Mogu vam reći da svi imaju poentu, ali kao i sve ostalo u životu – nije sve crno i belo i tako jednostavno.

Ja živim u Americi već 11 godina, u jednom od najvećih gradova Srpske populacije – Čikagu.

Generalno, postoje dve različite grupe Srba u Cikagu.

Prva grupa su oni koje mi zovemo “druga generacija”, kojima je na prvi pogled život daleko bolji i lakši.
To su Srbi koji su prvi probijali zid nekih 70tih, već imaju odraslu decu ili su ta deca čak i treća generacija.

Uglavnom takve porodice imaju sređene papire za legalan život u Americi, završene škole, fakultete, stabilno finansijsko stanje (roditelji obezbedili stanovanje ili pomogli oko kupovine kuće, kupili auto, otplaćuju fakultete i ostale potrepštine koje i većina Amerikanaca ima). Ti Srbi starosedeoci obično imaju neku vrstu privatnog biznisa koji deca ili ostali članovi familije nasleđuju, s kolena na koleno.

Pored ove je druga grupa Srba koju nazivamo “imigranti”, iako to možda nisu. To su uglavnom mladi studenti, školovani, ambiciozni, onda ljudi iz manjih mesta u Srbiji, svi oni koji su krenuli da dolaze za vreme Miloševića, pa na dalje. Ja pripadam drugoj grupi.

Ove dve grupe veoma teško sarađuju u početku.

Srbi starosedeoci već imaju usvojenu Američku kulturu  ponašanja i ophođenja, stalež i moć, nezavisnost. Dok novi dolaznici imaju veoma uska shvatanja, uplašenost, tvrdoglavost, neznanje i kada izmiksujete sve te osećaje – ostavljaju utisak apsolutne pogubljenosti.

Što je apsolutno normalno i po mom mišljenju sasvim prirodan tok. Već nakon nekoliko godina života u Americi i postavljanja tog stuba prvenca ove dve grupe krenu da sarađuju i razmenjuju telefone. Oni mudriji shvate sve ovo mnogo ranije, neki malo kasnije, ali manje više svi dođemo na isto.

Pocetak jeste težak. I dolazi do mnogo prskanja u glavi. Svakodnevno se nesto uči, karakter mora da se menja, nešto mora da se završava, slično pritisku kada ste student na prestižnom fakultetu i svakodnevno imate velike projekte ili zadatke da izvršite i ako to ne učinite gubite novac i mogućnost prelaska na sledeću godinu.

Meni se taj prvi period od dve godine činio mnogo teškim, ali gledano iz ove perspektive sve je moglo biti mnogo lakše i glavni razlog svih problema sam upravo bila JA. Odluke donošene onda, način razmišljanja tipično srpski – sve se odlučuje na emotivnoj bazi sa puno osećanja umesto racionalno i realno. Svi ti počeci sada izazivaju samo smeh i veliki humor koga se rado sećam.

Srbi u dijaspori se uglavnom drže zajedno, koliko god je to moguće. Ima tu dosta nesuglasica, razlika u mišljenju i suprotnosti, ali opet svi završimo na istoj slavi.

Većina novodošlih Srba muškog pola se odlučuje za posao transporta. U Čikagu postoji veliki broj Srpskih Transportnih kompanija i ako želite tu ćete najlakše naći posao. Prosto rečeno vožnja kamiona kao izvor prihoda.

I mogu vam reći upoređujući sa ostalim zanimanjima to je veoma unosan posao i obezbeđuje visoku zaradu ali je veoma težak i emotivno surov. Minimalni dani za odmor i minimalno vremena provedeno sa najmilijama. Velika žrtva da porodica bude obezbeđena i podmirena. I to tera dokle može, neko duže neko kraće – razne variacije zarad boljih uslova, ali opet retko se izlazi iz te industrije.

Čini mi se da je veoma teško za novodošle Srbe da pobede strah u sebi, strah od odbijanja, da pobede stid, nesigurnost, da rade na sebi i smognu snage predavanja aplikacije za posao u nekoj dobrostojećoj Američkoj kompaniji, inžinjeringu, elektronici i sve ostalo za šta smo se školovali u našoj zemlji i šta stvarno želimo.

Mišljenje da ne vredimo toliko, ili nemamo dovoljno znanja, nemamo konekcija su stalni ali samo izgovori za utehu. Sve je to u stvari mnogo lako i generalno svima dostupno, ali retki su ti junaci koji umeju da zagrizu i naprave promenu.

Amerika je velika životna škola za sve nas. Zemlja sa toliko mogućnosti i ideja, dostignuća i organizacije da vas prosto zaboli i kada krenete da razmišljate o svemu. Moji roditelji su postavili taj temelj dobrog vaspitanja i nekih osnova: ne laži, ne kradi i ne povređuj druge.

Sve ostalo o nezavisnosti, o uspehu i padu, samokritičnosti, realnosti, samosvesnosti, odgovornosti, o mentalnoj jačini, i svim ostalim osobinama koje posedujem izgradila je Amerika. Nesto sto nikada ne bih shvatila u Srbiji i neki nedostatak koji i dalje jasno vidim u očima svog naroda u Srbiji. I to je OK. Nisam ja kriva što vidim, niti moj narod što ne vidi.

Niko nas u Srbiji nije učio kako da na miran način prihvatimo NE, kako da rešavamo a ne vrištimo, kako da bez kriminalnih nagona dođemo do uspeha, kako da nikada ne odustajemo i ne gubimo veru u sebe. Tu školu smo naučili ovde i mnogo puta na najsuroviji način – pa smo se opet iščupali i idemo dalje!

Generalno, život u Americi je možda kvalitetniji i možete reći materijalno bolji. Možete priuštiti sebi neke najnormalnije stvari dostupne većini prvorazrednog društva u svetu. Kao što su auto, stan, posao, zabavu, studiranje na željenom fakultetu, odmor na nekim egzoticnim destinacijama i slično.

Sada će neko u Srbiji reći: “Da, ali to je sve na kredit!”

I jeste tako manje više. Ali to je ‘pravilo’ 21 veka i tako Svetske Finansiske administracije diktiraju, tako živi bilion stanovnika na ovoj planeti i shvaćeno je kao najnormalnije koliko to može biti. Hej u redu je, na kraju banka uzme.. toliko računaš, proračunavaš/deliš i život prolazi, a ti ne izađes iz Lade samare ili iz roditeljske kuće. Neka uzme banka koliko uzima, ako ne banka uzeće neko drugi – novac se okreće i obrće hteli mi to ili ne, a život živiš samo jednom.

Ovo sluzi kao objašnjenje sa Americke tačke gledišta.

Opet u Srbiji nemate sve te pritiske i možete živeti veoma jednostavan i miran život ako to želite. Bićete konstantno okruženi svojom familijom, srčanim i prisnim ljudima, familijarno orientisanim, spremnim za razgovor u svakom momentu. Mnogi će reći “da, lako je tebi kada zarađuješ i imaš za normalan zivot!”

Svima njima imam samo jedan savet da uputim – Da sam samo jednu petinu svog truda ulozenog u Americi ulozila u svojoj zemlji ja bih zivela veoma lagodan i dobar zivot u Srbiji! 

Većina Srba u Americi dođe do visokog inventara pre ili kasnije. Ta tvrdoglavost i ponos ume daleko da dogura i to jeste za pohvalu. Svake večeri možete sklopiti oči i osećate se korisnim, ponosnim, ispunjenim neki novi osećaji totalno nepoznati i strani. 

I sve je to zanimljivo u početku, to dostignuće nečeg materijalnog što je u rođenoj zemlji manje više mislena imenica. I to prođe. Nekada se nađete u stanju tipičnog za svakog Amerikanca – depresija, nezasićenost, nezadovoljstvo – a imate sve. Sve potrebno za normalan i zdrav zivot.

Hteli ne hteli sredina utice na vas.

Mnogo Srba ide u Srbiji da se “restartuje”, da se potsete odakle su došli i da cene ono šta imaju. Shvatite da više ne znate gde pripadate – ne možete nazad, u Srbiji više niste taj čovek, više nemate te živce – a i ne možete u Americi, fali vam familija, fali vam razgovor, komšije, FALI VAM OSEĆAJ PRIPADNOSTI.

Zaključak na “Kako žive Srbi u Americi?” je – Kao i svi ostali ljudi u svetu! – Kao ti. Kao ja. Kao oni.

Život kreiraš po sebi samome, nebitno gde si i koliko daleko. Materijalna moć je samo to i ništa više, osmeh na licu, porodica, unutrašnji mir i sreća je ono šta čine lep život. Svaka zemlja ovog sveta ima svoje prednosti i mane, pa tako i Amerika i Srbija. Ponekad je SREĆA baš ono ispred nosa. Prestanimo se opterećivati gde je bolje, gde se trebamo vratiti, odakle trebamo pobeci, već radimo na onome gde jesmo i najmilijim ljudima koji nas okružuju.”

 

Članak je preuzet sa bloga Tanje Minić – Kakav je zapravo život Srba u Americi.
Fenomenalna fotografija sa naslovnice preuzeta sa sajta – Serb Fest Florida

 

May 23, 2017